Plan za život, životni planer – zovite ga kako oćete. To je sve češće prisutan fenomen u našem društvu. Na Filozofskom i kod ekipe iz Zanata srićom i ne baš toliko, ali činjenica je da je tu, da postoji. Sve više mladih ljudi, pogotovo u zadnje vrime (ili san se dosad pravila gluva i slipa), smišlja točne odrednice po kojima će provest život. Bez realnih smjernica, oni su čvrsto uvjereni da je moguće predviditi svaki korak u budućnosti – ili ikoji. Lipo je imat ideje, još je lipše imat snove i maštat, ali kako je moguće živit prema nekom strogo određenom planu? Taj plan o kojem toliko pričan zvuči u slučaju prosječnog momka (koji baš sad štedi od marende da bi i on moga za par godina slikat za fejs bocu Jacka na stolu) otprilike ovako…
„S dvadeset i nešto ću studirat. Diplomirat ću u roku s odličnim rezultatima. Svi će bit ponosni, zajedno ćemo plakat, grlit se i slikavat. Malo ću nadoknadit izlaske jer je vrime da proširin listu s hobijima na kojoj su dosad bili samo teretana, ljubljenje bicepsa u ogledalu i kupovanje košulja na popustu u Galilea. Za vrime jednoga od tih pet prvih izlazaka u životu, upoznat ću curu svog života. Ona će sidit dijagonalno od mene, za visokim stolom, s dvi prijateljice koje će se kasnije obavezno udat za moje dvi najbolje prike. Bit će cila mala, slatka, pristojna, jedva našminkana, pit će Cedevitu na slamku i zaljubit se u moj biceps-triceps-kvadriceps (logično). Otić ćemo par puta u šetnjicu i na piće, a usput ću joj koji put u F-a kupit ružu za deset kuna (jer kakav san ja to momak, romantik, ako joj ne kupin cvit od žene koja kruži s košarom i pita oću uzet jedan za damu). Nakon kojeg puta krenit ćemo, gore spomenuti novopečeni parovi i nas dvoje, na zajedničke večerice uz obavezni check-in „Stari mornar“. Nakon šta je upoznan s mamom koja je mora odobrit, zaprosit ću je totalno neočekivano na koncertu Tonija Cetinskoga, svetog Valentina našeg doba, uz pismu „Kad ženi zavoli“. Svi će plakat i zavidit nam. Na vjenčanju će nam prvi ples bit uz Tonijevu „Ženu nad ženama“. U tridesetima ćemo se uselit skupa i uredit stan pokojnog dida ka sanatorij jer tako kaže Mirjana Mikulec da je sad moderno. Obavezno ćemo oboje nać predobre poslove (na kojima ćemo napokon moć pokazat svoja odijela kupljena još iza mature kad su svi ovi planovi krenili) i nećemo prihvaćat ništa ispod 15 iljada misečno. Vozit ćemo predobra auta, a sve šta nismo bacili na njih, stavljat ćemo ispod madraca jer se život sastoji od konstantnog skupljanja, čekanja i ostavljanja sa strane. Dobit ćemo troje divne dice (Lanu, Hanu, Samanthu), ravnih zubi, zdravog vida, lipe kosice i pristojnih manira, koja nikad neće šarat zidove flomasterima, gurat grašak u nos, upadat isprid zgrade u blato ili dobit išta manje od četvorke u školi. Zajedničke obiteljske večeri ćemo provodit u gušenju od smija na urnebesne komedije „Zauvijek susjedi“, „Nad lipom 35“, a ako smo posebne sriće, uz reprizirane „Hrvatske bračne vode“ također. Naravno, sve svoje šaljive crtice iz svakodnevnog života i idilične obiteljske kupnje u Kauflanda na sniženjima dilit ćemo s prijateljima na našem zajedničkom fejsu „Patrik Maja Knežić“.
A onda će napokon doć i te četrdesete, toliko očekivane. Te su godine rezervirane za guštanje i trošenje nagomilanih para! Tada ćemo prvi put nakon šta smo se upoznali opet izać negdi skupa vanka ili poist nešto skuplje od paštete. Nazdravit ćemo za rođendane čašom šampanjca čije se ime ne piše Šardoney. Otić ćemo na sve one događaje koji nas nikad nisu zanimali, ali neka, nek se vidi ko može i ko ima! Možda čak i posjetimo izložbu one genijalne mlade umjetnice koja je izložila prazni A4 papir u drveni okvir, rekla da to simbolizira ispraznost današnjeg društva i uzela iz idiotovog džepa 10 eura samo za približit se njenom remek-djelu. U društvu ćemo koristit sve riči koje smo naučili u „Rječniku posebnih dugih riči za pametne ljude“, za šta smo se spremali cile tridesete, da bi oborili s nogu prijatelje s kojima se potajno natječemo. Nema veze ako je to besmisleno do te mjere da kažemo kako su „njihova prolongistička djeca naprosto vrckasta i promptno acefalična.“ Hah, pa koga briga šta to znači ili bolje reć ne znači, ionako neće ni skužit. Konačno, upisat ćemo nabrijani agresivni skvoš da ka prava gospoda izbacimo sve nakupljene frustracije zbog opasnih mjera štednje i guštat u skijanju, golfu, a možda i partiji bridža uz čaj s mlikom u 4 ka pravi sir i lady (šta jesmo). Ko zna, možda jedanput čak i otputujemo negdi van granica Hrvatske i pokažemo dici da postoji svita dalje od uredne sobe i divnog zahoda s bideom, obloženog pločicama u udobnom domu. Kasnije ćemo u penziju, žena će postat pravi muškarac (možda i ne bez brkova) u Nike šuškavoj tuti, čarapama i šlapama i s viklerima u kosi, a ja ću se vratit navici kupovanja odvratnih čokolada od dvi kune, bez obzira šta ih sad već odrasla dica nikad neće poist. Triba štedit za nove generacije!“
I to je primjer samo jedne od milijun osoba koja će na takav „proživit“ svoj život. Ne kažen da ćemo mi drugi, preludi avanturisti i boemi, večeras spavat na nekoj klupi u Reykjaviku ili ić plivat s dupinima na Havaje, niti da ćemo bit hrabri koliko Višnja Pevec kad se uvatila mikrofona, ali živit ćemo život. Minutu po minutu, sat po sat, u konačnici dan po dan – pa šta nam donese! Može bilo koga od nas baš ujutro skupit Promet bus (mladić svoje vrste, iz ’65.) zbog nepostojećih kočnica šta je dosta realan primjer, ali nema veze, to je okej. Bar ćemo znat da nismo bacili jučerašnji dan na smišljanje planova i kombinacija za dobitni životni listić. Znat ćemo da smo živili, da smo se smijali, volili, izvršavali svoje obaveze koje su nekad prošle manje ili više uspješno, negdi zabušali, priživili tu i tamo koji tsunami (strašniji od Rozginog), ali opet se digli i nastavili svoj krug. I baš tim izmjenama dobrog i lošeg, smišnog i tragičnog, ali prije svega neusiljenog i opuštenog, osvojili smo taj toliko željeni životni loto – pa kakav god on bia.